Rečnik filmova na portugalskom jeziku

„Rečnik filmova na portugalskom jeziku“ jeste projekat Centra za portugalski jezik (Institut Kamoiš) iz Beograda. U želji da se sa ljubiteljima filma podeli izbor iz široke panorame portugalske, brazilske i afričke kinematografije, osmišljen je projekat Rečnika filmova baziranog na zajedničkom imenitelju ovih kultura – na portugalskom jeziku. 

Izbor od 26 filmova (po film za svako slovo portugalskog alfabeta) koji potpisuju selektori Žoao Lopeš i Marta Lansa, obuhvatiće period od šezdesetih godina prošlog veka do danas, prikazujući jednu realnost koja nije uvek prisutna na bioskopskim repertoarima i festivalima u srpskoj prestonici. Nakon svake projekcije, gosti iz različitih oblasti kulturne i umetničke prakse biće pozvani da razgovaraju o filmu i upišu u Rečnik još jedno od tumačenja.

U saradnji sa Jugoslovenskom Kinotekom, Studentskim kulturnim centrom i UK Parobrod, projekcije će se odvijati jednom mesečno počevši od 30. aprila 2015. kada se u Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova 1), od 19 sati prikazuje prvi film Belarmino u Jugoslovenskoj Kinoteci. Filmovi će biti prikazivani naizmenično u ova tri prostora, stranicu po stranicu, mesec po mesec, prateći proces nastajanja jednog malog rečnika i otkrivajući pojmove koji sa svakim gledanjem dobijaju nova značenja. 

O filmu Belarmino (1964) kojim se otvara Rečnik, govoriće dr Žorž Karvaljo, istoričar i veliki poznavalac portugalske društveno-istorijske situacije XX veka. Pre 50 godina, u trenutku kada je sniman, u Portugalu ne postoji škola filma, skoro 40 odsto stanovništva je potpuno nepismeno, a cenzura onemogućava svaki oblik slobodnog izražavanja. Ovaj dokumentarno-igrani film je lako zaobišao cenzuru, ali biografska priča o propalom bokseru ipak nosi implicitnu socijalnu kritiku. Lisabon šezedesetih godina predstavlja metaforu socijalnog zatvora, grad kojim se pronose zvuci džeza iz Hot Kluba, ali koji Belarminu jedva omogućava da preživi i koji će ga na kraju dovesti do nokauta.  

 "Više od pola veka kasnije, ne možemo a da ne prepoznamo u Belarminu tu vitalnost koja se obnavlja i u naše vreme: osim pomalo nostalgičnog i razočaranog skretanja pažnje na nagoveštaje promena gradskog života, film Fernanda Lopeša je predvideo diskusiju o nestabilnoj granici između 'dokumentarca' i 'fikcije' koju danas prepoznajemo kao osnovu kreativne dinamike u mnogim oblicima filma." (Žoao Lopeš)