11. Goethefest 2022.
Ponovo je došlo vreme za odlazak srpskih filmofila u bioskop i gledanje nemačkih filmova. Goethe-Institut predstavlja sedam aktuelnih nemačkih igranih filmova na velikim platnima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
11. GoetheFEST 2022. je centralna manifestacija za filmove iz Nemačke, a ja sam veoma srećan što ovu tradiciju možemo da nastavimo i u finansijski izazovnim vremenima. Zahvalnost za to ovog puta dugujem Ambasadi Savezne Republike Nemačke, bez čije podrške ove godine ne bismo mogli da priredimo GoetheFEST, kao i našim partnerima, kulturnim centrima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Filmovi su uvek važni i pomoću njih lakše podnosimo događaje koji unose promene u naš život ili nam omogućuju da na sat ili dva pobegnemo od stvarnosti. Upravo u ovim teškim vremenima filmovi mogu da budu važniji nego ikad, jer otvaraju prostore za drugačije životne realnosti i osvetljavaju i kritične teme. Mogu da daju glas onim ljudima čije prisustvo u našim društvima često ni ne primećujemo. To je politička dimenzija koja u našem ovogodišnjem progamu možda najjasnije dolazi do izražaja u remek-delu Andreasa Drezena „Rabije Kurnaz protiv Džordža Buša“.
Međutim, filmovi su i poezija. Bioskop je izraz naših snova, rekao je Stiven Spilberg. I to je zaista tako, što ćete i sâmi moći da doživite narednih dana. Lojalnost i izdaja, ljubav i smrt, snovi, prijateljstvo, domovina. Prošlost i budućnost: ovih sedam filmova, čija je selektorka kao i ranijih godina Sunčica Šido pokazuju šta pokreće ljude u celoj Nemačkoj.
Estetski, ponekad i kritički, a uvek zanimljivo: 11. GoetheFEST 2022 pripoveda priče o ljudima i daje im glas. Doživite ovde u Srbiji fascinaciju i snagu filmova iz Nemačke.
Pogledajte sedam filmova pod sloganom „Ljubav je nezaustavljiva“.
Festival otvara film reditelja Andreasa Klajnerta „Dragi Tomase“, omaž Tomasu Brašu, izuzetno uzbudljivoj stvaralačkoj ličnosti na umetničkoj mapi Istočne i Zapadne Nemačke – pravom anarhisti koji provocira društvo. Braš je fenomen, pa reditelj i scenarista (Tomas Vendrih), tendenciozno ne prave klasičan biopik, pokušavajući da kreiraju likove na osnovu Brašovih originalnih dela i uspevaju da stvore poetsku atmosferu nalik onoj u Brašovim tekstovima i filmovima. Jedna od značajnih tema filma je snaga otpora. Braš je mali heroj koji ne pristaje na kompromise, totalni antikapitalista koji nikada ne miruje. Uprkos plodnom stvaralaštvu – a okušao se sa velikim uspehom kao pesnik, prozni pisac romana i eseja, pozorišnih tekstova, prevodilac Šekspira i Čehova, pa čak i kao filmski stvaralac čiji je film bio selektovan u Kanu u kategoriji debitantskog filma – našoj publici do ovih dana ostao je relativno nepoznat. To bi moglo promeniti objavljivanje njegove zbirke poezije „Lepi 27. septembar“ u izdanju Radnog stola do kraja godine. Albreht Šuh nam dokazuje čitav spektar izvođačkih sposobnosti i glumačkih vrlina. Tu su i njegove partnerke – Jela Haze kao Katarina Talbah i Paola Hans kao Betina Vegener. Filmom je obuhvaćen period od 1956. do 2001. godine u trajanju od 157 minuta u crno-beloj tehnici. Izuzetno dinamičan u brzoj montaži.
Film „Kokon“ Leoni Knipendorf, zajednička je projekcija Merlinke i GoetheFEST-a ovogodišnjem izdanju, kada se u filmski burnom decembru preklapaju dva partnerska filmska festivala. Ovaj lezbejski kompleksni coming of age film, o vrelom letu 2018. na Kotbuser Toru u Krojcbergu i prvim ljubavnim iskustvima četrnaestoogodišnje Nore, premijerno je prikazan na Berlinalu 2020. u programskoj sekciji Generacija. Topla i intimna ženska priča o prvom zaljubljivanju u multietničkom odnosno multikulturalnom urbanom miljeu pružiće nam temeljan uvid u proučavanje psihičkih, fizičkih i hormonalnih promena u pubertetu, koje nalikuju metamorfozi leptira, sa fantastičnom Lenom Urzendorfski u glavnoj ulozi. Ovaj film je specifičan u vizuelnom smislu i pažljivo ga gledajte. Mogla bi da vam promakne promena formata koja će označiti odrastanje.
U filmu „Jok“, u 15 scena života jednog para, ne radi se, prema reditelju Diteru Brigemanu, ni o čemu, osim o onome što čini život sa ili bez dece, u ili van odnosa. Nije u pitanju šta je tema već na koji je način obrađena i to je ono radikalno novo u ovom filmu. Brigeman je opet tu sa, kao i obično, veoma originalnim idejama, izraženim pre svega kroz sjajne replike. Ana Brigeman je takođe tu, ispred kamere, ali i iza, kao ko-scenaristkinja. Cajtgajst miljea urbanih, obrazovanih, liberalnih levičara ponovo u epizodama. A opet sve novo i sveže.
„Svi pričaju o vremenu“, nova i sveža nemačka feministička tragikomedija, debitantski je film i diplomski rad Anike Pinske na Nemačkoj akademiji za film i televiziju u Berlinu. Precizna i pametna društvena drama o identitetu, poreklu i domu formirana je oko žena različitih generacija, obrazovanja i stilova života. Glavna protagonistkinja, na kraju svojih tridesetih odlazi sa svojom petnaestogodišnjom ćerkom na proslavu 60-og rođendana svoje majke. Jedna od tema odnosi se na put ka ostvarenju u dominantno ženskim profesijama i borbu za priznanje u svetu punom sujete. U fokusu je odnos između glavne protagonistkinje filma spram druge ženske pozicije – njene autoritativne mentorke. One se međusobno, naravno svaka sa svoje pozicije, propituju, kritikuju, podržavaju i unapređuju. Anika Pinske je bila asistentkinja režije Maren Ade na filmu „Toni Erdman“, a pred vama je komedija u smislu igre reči, viceva, sitnih laži i samoobmana koja ispituje nemačke stavove u različitim miljeima. Film o nemačkim diskursima istorije današnjice sa svim mogućim konfliktima od Istoka do Zapada, grada i sela, akademske elite i seoskog miljea.
„AEIOU“, novi film rediteljke Nikolet Krebic sa porukom da je ljubav kao sila prirode nezaustavljiva, još jedan je iz takmičarskog programa Berlinala. Krebic je svojevremeno iznenadila publiku filmom „Divljina“ na Sandensu 2016. Tada u filmu romansa između devojke i vuka, ovog puta ljubavna priča između šezdesetogodišnje Ane (Sofi Rojs) i momka od 17 godina (Milan Harms). Da, ne možemo da ne pomislimo na Harold i Mod. Veoma slojevit film, u naznakama, u lekcijama o životu i ljubavi. U centru je ženska požuda protiv društvenih normi. Objekat je muškarac. No, u ovom filmu ništa nije izvesno, kao sa slovom A kojim sve počinje: život, bol, spoznaja i ljubav. I dalje se može razvijati u beskonačno mnogo pravaca, jer A je oduvek bilo tu. Ona njemu kuva supu, on krade za nju brendiranu tašnu. Dobiće je, međutim, samo ako baci staru. Klopka pozicije moći jasna je od samog početka. Na kraju ostaje pitanje – da li je ovo odnos oslobođen svih normi, čak i emotivnih.
U filmu „Rabije Kurnaz protiv Džordža Buša“ reditelj Andreas Drezen i scenaristkinja Lajla Štiler uspevaju da stvore politički triler i topao portret jedne temperamentne žene. Još jedan film iz takmičarskog programa Berlinala. Istinita priča o pravu i arbitrarnosti – jer borba majke za sina koga, zbog sumnje na terorizam, muče u Gvantanamu, jeste borba za demokratiju i protokol njenog neuspeha. Kad su ga uhapsili, njen sin je imao 19 godina. Film počinje njegovim pismom njoj. U konstelaciji neverovatno različitih ličnosti, advokata (Aleksander Šer) koji je precizan i strukturiran i domaćice turskog porekla u Nemačkoj (Meltem Kaptan) uzbudljivo je posmatrati na koji način se zbližavaju i kako postaju prijatelji udruženi u borbi za trijumf ljudskosti.
Još jedan debitantski film, ostvarenje Olivera Kraha „Devojke iz ruševina: Priča Šarlote Šuman“, teži tome da posleratne godine u Nemačkoj sadržinski i formalno ispriča u novom ključu. Narativ se vezuje za emancipaciju žena i seksualnu revoluciju. Film se trudi da razbije konvencije naracije i viđenog. I u ovom filmu centralna tema je ženska požuda. Kroz kolaž od osam takođe kolažnih epizoda, koje se razlikuju i u narativu i u slici, posmatramo i promišljamo jedan istorijski period savremenim pogledom. Savremeno osnaživanje žena u patrijarhalnom društvu još jedna je od centralnih tema u filmu koji je premijerno prikazan na Filmskim danima u Hofu gde je odmah osvojio, pored nagrade za najbolji kostim i scenografiju, posebno priznanje žirija za novi nemački bioskopski film.
11. GoetheFEST 2022. je centralna manifestacija za filmove iz Nemačke, a ja sam veoma srećan što ovu tradiciju možemo da nastavimo i u finansijski izazovnim vremenima. Zahvalnost za to ovog puta dugujem Ambasadi Savezne Republike Nemačke, bez čije podrške ove godine ne bismo mogli da priredimo GoetheFEST, kao i našim partnerima, kulturnim centrima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Filmovi su uvek važni i pomoću njih lakše podnosimo događaje koji unose promene u naš život ili nam omogućuju da na sat ili dva pobegnemo od stvarnosti. Upravo u ovim teškim vremenima filmovi mogu da budu važniji nego ikad, jer otvaraju prostore za drugačije životne realnosti i osvetljavaju i kritične teme. Mogu da daju glas onim ljudima čije prisustvo u našim društvima često ni ne primećujemo. To je politička dimenzija koja u našem ovogodišnjem progamu možda najjasnije dolazi do izražaja u remek-delu Andreasa Drezena „Rabije Kurnaz protiv Džordža Buša“.
Međutim, filmovi su i poezija. Bioskop je izraz naših snova, rekao je Stiven Spilberg. I to je zaista tako, što ćete i sâmi moći da doživite narednih dana. Lojalnost i izdaja, ljubav i smrt, snovi, prijateljstvo, domovina. Prošlost i budućnost: ovih sedam filmova, čija je selektorka kao i ranijih godina Sunčica Šido pokazuju šta pokreće ljude u celoj Nemačkoj.
Estetski, ponekad i kritički, a uvek zanimljivo: 11. GoetheFEST 2022 pripoveda priče o ljudima i daje im glas. Doživite ovde u Srbiji fascinaciju i snagu filmova iz Nemačke.
Pogledajte sedam filmova pod sloganom „Ljubav je nezaustavljiva“.
Festival otvara film reditelja Andreasa Klajnerta „Dragi Tomase“, omaž Tomasu Brašu, izuzetno uzbudljivoj stvaralačkoj ličnosti na umetničkoj mapi Istočne i Zapadne Nemačke – pravom anarhisti koji provocira društvo. Braš je fenomen, pa reditelj i scenarista (Tomas Vendrih), tendenciozno ne prave klasičan biopik, pokušavajući da kreiraju likove na osnovu Brašovih originalnih dela i uspevaju da stvore poetsku atmosferu nalik onoj u Brašovim tekstovima i filmovima. Jedna od značajnih tema filma je snaga otpora. Braš je mali heroj koji ne pristaje na kompromise, totalni antikapitalista koji nikada ne miruje. Uprkos plodnom stvaralaštvu – a okušao se sa velikim uspehom kao pesnik, prozni pisac romana i eseja, pozorišnih tekstova, prevodilac Šekspira i Čehova, pa čak i kao filmski stvaralac čiji je film bio selektovan u Kanu u kategoriji debitantskog filma – našoj publici do ovih dana ostao je relativno nepoznat. To bi moglo promeniti objavljivanje njegove zbirke poezije „Lepi 27. septembar“ u izdanju Radnog stola do kraja godine. Albreht Šuh nam dokazuje čitav spektar izvođačkih sposobnosti i glumačkih vrlina. Tu su i njegove partnerke – Jela Haze kao Katarina Talbah i Paola Hans kao Betina Vegener. Filmom je obuhvaćen period od 1956. do 2001. godine u trajanju od 157 minuta u crno-beloj tehnici. Izuzetno dinamičan u brzoj montaži.
Film „Kokon“ Leoni Knipendorf, zajednička je projekcija Merlinke i GoetheFEST-a ovogodišnjem izdanju, kada se u filmski burnom decembru preklapaju dva partnerska filmska festivala. Ovaj lezbejski kompleksni coming of age film, o vrelom letu 2018. na Kotbuser Toru u Krojcbergu i prvim ljubavnim iskustvima četrnaestoogodišnje Nore, premijerno je prikazan na Berlinalu 2020. u programskoj sekciji Generacija. Topla i intimna ženska priča o prvom zaljubljivanju u multietničkom odnosno multikulturalnom urbanom miljeu pružiće nam temeljan uvid u proučavanje psihičkih, fizičkih i hormonalnih promena u pubertetu, koje nalikuju metamorfozi leptira, sa fantastičnom Lenom Urzendorfski u glavnoj ulozi. Ovaj film je specifičan u vizuelnom smislu i pažljivo ga gledajte. Mogla bi da vam promakne promena formata koja će označiti odrastanje.
U filmu „Jok“, u 15 scena života jednog para, ne radi se, prema reditelju Diteru Brigemanu, ni o čemu, osim o onome što čini život sa ili bez dece, u ili van odnosa. Nije u pitanju šta je tema već na koji je način obrađena i to je ono radikalno novo u ovom filmu. Brigeman je opet tu sa, kao i obično, veoma originalnim idejama, izraženim pre svega kroz sjajne replike. Ana Brigeman je takođe tu, ispred kamere, ali i iza, kao ko-scenaristkinja. Cajtgajst miljea urbanih, obrazovanih, liberalnih levičara ponovo u epizodama. A opet sve novo i sveže.
„Svi pričaju o vremenu“, nova i sveža nemačka feministička tragikomedija, debitantski je film i diplomski rad Anike Pinske na Nemačkoj akademiji za film i televiziju u Berlinu. Precizna i pametna društvena drama o identitetu, poreklu i domu formirana je oko žena različitih generacija, obrazovanja i stilova života. Glavna protagonistkinja, na kraju svojih tridesetih odlazi sa svojom petnaestogodišnjom ćerkom na proslavu 60-og rođendana svoje majke. Jedna od tema odnosi se na put ka ostvarenju u dominantno ženskim profesijama i borbu za priznanje u svetu punom sujete. U fokusu je odnos između glavne protagonistkinje filma spram druge ženske pozicije – njene autoritativne mentorke. One se međusobno, naravno svaka sa svoje pozicije, propituju, kritikuju, podržavaju i unapređuju. Anika Pinske je bila asistentkinja režije Maren Ade na filmu „Toni Erdman“, a pred vama je komedija u smislu igre reči, viceva, sitnih laži i samoobmana koja ispituje nemačke stavove u različitim miljeima. Film o nemačkim diskursima istorije današnjice sa svim mogućim konfliktima od Istoka do Zapada, grada i sela, akademske elite i seoskog miljea.
„AEIOU“, novi film rediteljke Nikolet Krebic sa porukom da je ljubav kao sila prirode nezaustavljiva, još jedan je iz takmičarskog programa Berlinala. Krebic je svojevremeno iznenadila publiku filmom „Divljina“ na Sandensu 2016. Tada u filmu romansa između devojke i vuka, ovog puta ljubavna priča između šezdesetogodišnje Ane (Sofi Rojs) i momka od 17 godina (Milan Harms). Da, ne možemo da ne pomislimo na Harold i Mod. Veoma slojevit film, u naznakama, u lekcijama o životu i ljubavi. U centru je ženska požuda protiv društvenih normi. Objekat je muškarac. No, u ovom filmu ništa nije izvesno, kao sa slovom A kojim sve počinje: život, bol, spoznaja i ljubav. I dalje se može razvijati u beskonačno mnogo pravaca, jer A je oduvek bilo tu. Ona njemu kuva supu, on krade za nju brendiranu tašnu. Dobiće je, međutim, samo ako baci staru. Klopka pozicije moći jasna je od samog početka. Na kraju ostaje pitanje – da li je ovo odnos oslobođen svih normi, čak i emotivnih.
U filmu „Rabije Kurnaz protiv Džordža Buša“ reditelj Andreas Drezen i scenaristkinja Lajla Štiler uspevaju da stvore politički triler i topao portret jedne temperamentne žene. Još jedan film iz takmičarskog programa Berlinala. Istinita priča o pravu i arbitrarnosti – jer borba majke za sina koga, zbog sumnje na terorizam, muče u Gvantanamu, jeste borba za demokratiju i protokol njenog neuspeha. Kad su ga uhapsili, njen sin je imao 19 godina. Film počinje njegovim pismom njoj. U konstelaciji neverovatno različitih ličnosti, advokata (Aleksander Šer) koji je precizan i strukturiran i domaćice turskog porekla u Nemačkoj (Meltem Kaptan) uzbudljivo je posmatrati na koji način se zbližavaju i kako postaju prijatelji udruženi u borbi za trijumf ljudskosti.
Još jedan debitantski film, ostvarenje Olivera Kraha „Devojke iz ruševina: Priča Šarlote Šuman“, teži tome da posleratne godine u Nemačkoj sadržinski i formalno ispriča u novom ključu. Narativ se vezuje za emancipaciju žena i seksualnu revoluciju. Film se trudi da razbije konvencije naracije i viđenog. I u ovom filmu centralna tema je ženska požuda. Kroz kolaž od osam takođe kolažnih epizoda, koje se razlikuju i u narativu i u slici, posmatramo i promišljamo jedan istorijski period savremenim pogledom. Savremeno osnaživanje žena u patrijarhalnom društvu još jedna je od centralnih tema u filmu koji je premijerno prikazan na Filmskim danima u Hofu gde je odmah osvojio, pored nagrade za najbolji kostim i scenografiju, posebno priznanje žirija za novi nemački bioskopski film.
Full Review William Hill www.wbetting.co.uk