Poziv

Prilično čudan film. Do 30-tak minuta pred kraj i prilično dobar, standardan triler. Onda - pad. Gotovo katastrofalna greška, scenaristički potpuno nerazumljiva. Ili, to nekako, meni nedokučivo, i može da se opravda. Ako neko nudi rešenje, nek se javi Filmovanju, kako ne bi bili u zabludi...

Dakle, zanimljiva priča o telefonskoj operaterki u policiji, na čuvenom broju 911. Hale je prva u dodiru sa opasnostima kojom su izložene njoj nepoznate osobe, a kojima je očajnički potrebna pomoć. Ona prima pozive, prosleđuje dalje, usmerava "momke u uniformama"... Jedno od glavnih pravila njenog posla jeste "nemoj da se emotivno vežeš sa osobom koja je na drugoj strani telefonske linije"... 

I, taman, kad se svi uživimo u priču o otetoj devojci, koju pomahnitali ludak voza okolo u gepeku svojih kola, a Hale joj je jedina veza sa svetom i nada u spasenje, usledi...

...krah.

Jer, kako je moguća scena kada Hale, po završetku svog radnog vremena, sedi u svom ofisu, među svim tim telefonima, a nigde okolo nema nikog? Jer je mrak?? Noć??? Zar 911 ne radi noću?????? Zar telefonski operateri ne rade u smenama? Ili imaju automatsku sekretaricu koja se na poziv nekog uspaničenog deteta javlja - "izvinite, naše radno vreme je isteklo, ostavite podatke, pa ćemo vam se javiti ranom zorom, naravno, ukoliko ste tad još uvek živi..."

E, pa od tog trenutka i film pada. Celokupna, prilično jezovita atmosfera postaje deja-vu iz mnoštva sličnih trilerčića. I, mada je konačan utisak, ipak, ONAKO, ovo sa radnim vremenom i noćnom smenom, kao i sam kraj, koji ovde nećemo prepričati, čine da ostane gorak ukus nedovršenosti u ustima... I mozgu...

Đorđe Mijušković