Ravna Gora

Ravna gora - Epizoda 1

Počinje kao školsko upoznavanje sa likovima, drž tamo - drž ovamo, uz kvazidokumentaristički pristup - kucaće mašine, da bi znali gde smo i koliko je sati, sa sve zvonom na kraju.

Van svog terena Radoš Bajić se očigledno slabije snalazi u dočaravanju urbane beogradske uočiratne diplomatske dramatike, i kao da jedva čeka da pobegne u vukojebine, vrleti i livade.

A patetika štrcka na sve strane, i to u svom najprizemnijem obliku – pokušavajući da izvuče što više isilovanih emocija, ako je moguće (teško) i po koju suzicu iz stare ciljne grupe - jezgra frenetičnih obožavalaca “programa rekordne gledanosti RTS-a” narodskih okultova samofrizirajućih bakuta.

A tu ima -  peradi u kavezu zbog koje se jedan mladi život na kocku stavlja, previše predugih kadrova plitke dubinke oštrine, poetičnih tursko-grimiznih kraljevih papučica sa monogramom, koje jadne ostadoše neobuvene od strane buntovnog tinejdž veličanstva u praskozorje, ostalih sinova junačkih raznijeh što upoznasmo, stereotipnih nesposobnih nadređenih kurvara, šofera i nepismenih vojnika koji “sve o svemu bolje znaju” - onih čije nas sudbine na silu nateraše da “zapratimo” (nažalost jugoslovenskih kćeri slabo za sada, ako ne računamo jeftine drolje u kafani). Preživesmo i besmislenu repliku “nekog” oficira sa seoskim domaćinom sve samo da bi se i oni  nevešto uveli u radnju, pa  u dugom kadru prikazao svetli lik ruralne arhimajke koja puna crnih slutnji blene u daljinu… I tako…

Dijalozi, naročito u kabinetu, jesu ti koji najviše guše prvu epizodu, vidno i same glumce, pa to sve izgleda dosta loše odglumljeno, nekako stisnute guze, sasvim neočekivano obzirom na jaku ekipu protagonista, za koje ipak očekujemo da će se u kasnijim sekvencama razigrati.

Umesto patos tursko/indijskih i sopstvenih narodskih igranih uzora mnogo bolje bi bilo da je dijaloška inspiracija potražena u starijim serijama tipa Slom ili  Poslednji čin, za koje je u to komunističko doba trebalo imati muda kao dve čelične lubenice, da se škakljivi istorijski događaji ne predstave nimalo crno-belim. Sada, sada su i klikerčići sasvim dovoljni.

Pirotehnika baš onako uverljiva, otprilike nešto između slabo plaćenog vatrometa dečijeg rođendana i brusilice u radionici. A,  kako je samo kod Tita, kojeg ćemo i ovde videti u seriji,  to je nekad uverljivo sve prštalo, u Valteru i partizanskom filmu vozovi i mostovi se rušili, šta košta da košta... 

Ipak daćemo šansu i sledećim epizodama, jer kako naš narod mudro kaže – prvi mačići se u vodu bacaju (čuj "mudro" - okrutno-sadističko-divljački rekao bih, male mace - što niko prve prasiće u vodu ne pobaca)… 

Ravna gora - Epizoda 2 i definitivno odjava daljeg praćenja!

Pokušali smo – eto, nije da nismo. Ali, I pored najbolje volje ne može se… Ne ide, boli i svako dalje praćenje bi spadalo u duboko mazohističko zastranjivanje i mentalno samopovređivanje.

Nepodnošljivi spoj preafektirane glume, diletantskog šmiranja, na nivou nemih nemuštih flimova od pre celog veka, uspavljujućih gušećih kadrova u realnom vremenu svog trajanja, gotovo sporije od usporenog snimka, uz besumučno bečenje i kolačenje očiju tzv. glumaca (valjda to rade po zadatku) uz odgovarajuću dramosersku kvaziepsku muziku. Ton bi možda najbolje bilo da uopšte ne postoji, bar bi nepismeni bili blaženo pošteđeni loše uklopljenih usmenih izbacivanja velikih pamfletskih parola, idiotskih fraza, ali teško i nakaradne manuelne vodviljske gestikulacije čitave menažerije nepojmljivo besmislenih likova, u okruženju bedne scenografije i ispranih kolorita u jednom krajnje besmislenom vascelom projektu… 

Kome je ovo jadno podilaženje upućeno, nepismenima, slaboumnima, primitivcima, ovcama,  pokušavamo svo vreme da dokučimo – ne vredi.

Ovo je jednostavno odraz mentalnog sklopa autora, i njegovih vernih sledbenika. Oni ga verovatno  primaju po inerciji, bez duševnog bola i patnje, stojećki u redu čak i uživajući u svojoj zaglupljenosti i obamrlosti u ovom postoru i trenutku...

 
PS - Posle više decenija na tronu - kao najgora serija svih vremena - "Kosovski boj", konačno je skinuta ovim projektom! Iskrene čestitke, to stvarno nije bio nimalo lak zadatak.  

Petar Čubelić