Nimfomanka

Ako neki film ima predispozicije da se nazove remem-delom prve dve decenije 21. veka, onda je to - ovaj!

Uprkos marketinškim provokacijama koje su pratile film, valjda još i pre nego što je počeo da se snima, a koje, suviše često u poslednje vreme, i omaše po pitanju kvaliteta filma, sasvim opravdano može da se kaže da je Fon Trir napravio ostvarenje na nivou literature koju krasi stvaranje veličine kao što je, recimo, Umberto Eko.

Sličnih pandana u istoriji kinematografije nema puno. Možda jedino legendarno "Carstvo čula", koje je još 1976. godine potpisao japanski bard Nagisa Ošima, i, donekle Bernardo Bertoluči s filmom "Poslednji tango u Parizu", 1972. godine. U domaćoj varijanti, moglo bi se reći i Dušan Makavejev i "W.R. misterije organizma", 1971. godine. Dakle, Lars postavlja postulate, hrabro, beskompromisno i... eksplicitno!

Ovo, svakako, nije film koji je lak za gledanje po mnogim osnovama, a ne samo po svojoj dužini. Odiše jakim scenama čak i "pornografske provinijencije", ali su one fino nijansirane pasažima ogoljenih naturalnih lepota, bilo da je reč o savršenstvu procesa u samoj prirodi ili o savršenim matematičkim zakonitostima postojanja. Reminiscencije na različite oblike ljudskog stvaranja i umetnosti međusobno se prepliću sa scenama ogoljenog seksa, što pojačava emociju do granica apsoluta koje neko umetničko delo može da proizvede.

Kao što je jednom rečeno za remek-delo "2001 - Odiseja u svemiru", da sledeći film koji ima mora aspiraciju da bude bolji mora da bude snimljen na licu mesta - u svemiru, ovde se postavlja pitanje - šta treba da se uradi da bi se na ovu temu snimio bolji film od Larsovog? Nemoguće je da se može dalje po pitanju otkrivanja poriva ljudske seksualnosti i njenog fenomena u traženju razloga za njeno postojanje u ljudskom biću...

Đorđe Mijušković