Ana Karenjina

E, pa ovu kritiku ovog "filma" počeću ocenom koju je napisao izvesni Piter Hauel, filmski kritičar engleskog lista "The Star". On sažima svu filosofiju autora u rečenicu - "Priča izgleda više kao crna komedija Emira Kusturice, nego kao Tolstojeva tragedija"! Uz moju opasku, da je Kusturica, ipak, majstor za Džoa Rajta, potpisanog kao reditelja ove "Ane Karenjine"...

Dakle, nit je film, nit je pozorišna predstava na filmu. Nešto između, scena u eksterijeru gotovo da i nema, sporedni likovi itekako važni u Tostovljevom remek-delu, ovde su tek slučajni prolaznici, dok se manje-više sve vrti oko Ane/Kire i Vronskog/Aarona (tako nesimpatično štucovano-brčićastog metroseksualnog). Ništa od široke ruske duše, duboko emotivnih razarajućih dilema koje nameće ovaj klasik svetske književnosti.

Sve je ovde smućkano, kao da je scenario pisao neko ko misli da je Tolstojevski scenarista-superheroj iz kakvog holivudskog akcionog filma, rešen da pokaže svetu kako je instant-umetnost jedina važeća kategorija stvaralaštva modernog doba, i da ništa drugo pre njega nije ni postojalo.

Jadne vi, sve one prethodne filmske Ane, Karenjini, Vronski, Oblonski, Ščerbatski, Ljevini... svi oni koji ste nekada čitali, voleli i patili uz likove koji je stvorio tamo neki velikan svetske književnosti. Džaba mu što su ga prekrstili u Leo (kako piše na odjavnoj špici), kad nije rođen u Holivudu. Džaba i vama, deco, koji ste se ponadali da ćete gledajući ovaj "film" zaobići čitanje izvornog književnog dela i dobiti prelaznu ocenu kad se bude radila školska lektira. Jer, jedino što ovde može da bude zanimljivo, jeste onaj krupnoplanovski poljubac jezicima Kire i Aarona, a to je suviše malo da biste položili...

Đorđe Mijušković