Intervju

Ovo je, ipak, glup film! Loš. Zaigrala se deca...

Mislim, moglo je to mnogo, mnogo, mnogo bolje. Ono što počinje kao prilično zanimljiva politička satira, koja izvrgava ruglu mnoga uopštena mesta ljudskog poimanja pravde na svetu, vremenom se pretvara u gotovo negledaljivu farsu samoj sebi. Što je prava šteta, jer, čak iako se izuzmu gotovo totalno "dobrog ukusa nesvarljivo-nekorektni" vicevi na temu anusa i muških izlučevina, kojim film obiluje u tom prvom delu, ostaje pitanje kome je bila potrebno agit-propovska nemaštovitost u koju sklizne film u drugom delu, kad se čak izgubi i kakav-takav tolerantni obrazac humora.

Jer, do sada Holivud nije snimao filmove u kome se otvoreno poziva na atentat na predsednika neke druge države. Po svojoj strukturi i koncepciji humora ovaj film je možda najsličniji davno zaboravljenim filmovima tipa "Top Secret",  ali s tom ogradom da je on snimljen još 1984. godine, pa prilično poražavajuće deluje da nam humor nije ništa napredovao za tih 30-tak godina. Naprotiv...

Da li su autori uopšte gledali filmove poput, recimo, "Diktator"? O Čarliju Čaplinu i da ne pričamo...

Ipak, "Intervju" jeste "pokušaj" u kome ima nekoliko zanimljivih "fora". Neke od njih su, iako takođe "nekorektne", mora se priznati duhote - kao na primer ona da je Eminem - gej! Ili ona scena u kojoj Kim pokazuje tenk koji se njegovom ocu poklonio Staljin, a Džejms Franko mu kaže - "Mi Staljina zovemo Stalone u Americi"... Ali, sve te "fore", prvenstveno se odnose na deo dok autori ne odluče da je Kim i definitivno negativac koga treba ubiti. (zar ubistvima iz političkih pobuda ima mesta u komedijama???!!! A, pogotovo što su žrtve tih ubistava stvarne osobe??? Zar smo mi svi toliko zastranili da se smejemo kad ubiju nekog???).

Zanimljivo deluju ideje da bi severnokorejski predsednik mogao da bude ljubitelj nekih "zapadnjačkih mera životnog kvaliteta", poput, recimo košarke (beše li i Rodman u toj zemlji) ili muzike Keti Peri! Zašto se nije dalje insistiralo na ovakvim "motivima", nego se zagazilo u politički pamflet, verovatno i jeste krucijalno pitanje koje razdvaja dobar od lošeg filma. Ili dobru satiru od sklepajućeg svaštarenja namenjenog prvenstveno jeftinom marketinškom šokiranju...

Kao da dva dela filma nisu radili isti autori. Šta se desilo? Verovatno odgovor nećemo nikad saznati...

Postoje filmovi "za zaobilaženje". Ovo jeste jedan od njih... 

Đorđe Mijušković