I dalje Alisa

Problem s ovim filmom jeste što je sve podređeno glumi Džulijan Mur. Jeste, ona to dobro radi, i verovatno je zaslužila sve one silne nagrade koje su joj pripale, ali, brate, za dobar film treba još nešto...

Pre svega, film je nekako - pravolinijski. Njoj otkrivaju "Alchajmera", što je redak slučaj za osobe u Džulijeninim godinama, pri tom je bolest i genetska, ona zna da joj nema leka, bori se... Porodica joj pomaže koliko ko može, muž je tu, dve ćerke i sin, već odrasli ljudi, s svojim problemima... Jedna ćerka radi test, i sama otkriva da će oboleti... I, tu je, negde, kraj prepričavanju... Bez preteranog udubljivanja u bilo koji lik, osim, naravno, Alisinog... 

Ok, to je život. Ali, nije film samo jednostavna razglednica. Trebalo bi da bude i nešto više, uteha ako već ne može da bude spas, U "Alisi" nedostaje nade. I, neizvesnosti, drame, mada su suze tu... 

U jednom trenutku u filmu, Alis kaže nešto tipa - "Što lepo nemam rak, nego 'Alchajmera', bilo bi mi lakše, a o mojoj bolesti bi se pričalo... Zaista, na teme "svih tih strašnih bolesti" bilo je mnogo više filmova u istoriji kinematografije, koji su bili mnogo potresniji i emotivnije negi ovaj.  

Što se mene tiče. propuštena prilika...

Đorđe Mijušković