Spomenik Majklu Džeksonu

Režija: Darko Lungulov

Uloge:  Boris Milivojević, Nataša Šolak - Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Branislav Trifunović, Ljubomir Bandović, Toni Mihajlovski, Mirjana  Karanović, Srđan Miletić, Marko Janketić, Snežana Divac, Daniel Nikolić...

Saradnik na scenariju: Miroslav Momčilović.

Producent filma je Snežana Penev.

Film je koprodukcija Papa Films iz Srbije, Av Medien Penrose iz Nemačke i Dream Factory iz Makedonije.

Ovo je jedan baš dobar film! Komedija, koja to baš i nije, na tragu nekih od najboljih filmova što ih je ova zemlja ikada dala, ma kako da se ona zvala! Film o nama, onakvim kakvim smo, realističan i surov, a opet melanholičan i dušebrižan!

Ako se jednom filmskog kritičaru dozvoli sentiment da proglasi svoje favorite u najnovijoj sprskoj kino-proizvodnji, onda se "Spomenik Majklu Džeksonu" dodiruje tu negde sa filmovima "Šišanje" i "Vir", pa onda sve ostalo... Jer, ovo je jedan "angažovani" film, po scenarističkoj izvedbi veoma blizak čak najboljim ostvarenjima koje je potpisao Dušan Kovačević. Uz, naravno, dovoljno ličnog entuzijazma i posvećenosti Darka Lungulova da napravi skoro pa remek-delo u kome se prepoznaju obrisi čak i road-movie ikonografije, kao omaž nekim svima dragim filmovima na kojima smo odrali...

Biće zanimljivo da se vidi kako će mlađa publika da primi ovaj film, jer on je, ipak, prvenstveno namenjen onima koji su život dobro zagazili već u četvrtu deceniju, pa se i sećaju svih tih emocija, uključujući i razočaranja,  koje su ovde ispoljene do krajnosti. To je priča o nastojanju da se spase ljubav, a sačuva sanjarski pogled u zvezde, ali i o tome da se snađe u paklu tranzicionog puta iz jedne celovite države u šizofreno posttraumatsko doba kvazikapitalističkog formiranja moralnih i društvenih normi neke nove nomenklature ljudskog bitisanja na ovim prostorima...

Zanimljivo je da je ovo treći domaći film koji se pojavio u našim bioskopima za veoma kratko vreme, nakon ostvarenja "Mali Budo" i "Branio sam Mladu Bosnu", pa se sasvim opravdano i kvalitativno može porediti s njima. I dok je prvi, lepršava komedija, koja po svojoj strukturi više odgovara sentimentu epopeje "Montevideo", bez preteranih pretenzija da donese i neku ozbiljniju životnu pouku i jasno namenjena određenoj "optimistički" omeđenoj ciljnoj grupi, a drugi nažalost samo pokušaj da se faktografski iznese tragedija ljudskog postojanja u "kokuznim vremenima", umesto da se zadrlo u samu srž emocije, Lungulov iznosi poetsku viziju o ljudskom stradanju u najneposrednijem bliskom nam dobu, opominjujući i kao Diogen tražeći one koji u potpunosti kapiraju emociju koju nam nudi.

Eto, ne stidim se da priznam, ja sam jedan od njih. I, da, ne stidite se da ponesite maramice... Bićete uzdrmani...

Đorđe Mijušković