Režija: Milan Todorović
Uloge: Franco Nero, Kristina Klebe, Dragan Mićanović, Natalie Burn, Miodrag Miki Krstović, Slobodan Stefanović, Sofija Rajović, Jelena Rakočević, Zorana Kostić Obradović, Janko Cekić, Miki Perić
Domaćih horora nema puno. Nije ih bilo ni u onoj SFRJ, tek da se nabroje na prste jedne (dve?) ruke, pa je, utoliko, dragocenije što se snimaju ovakvi, čisto pomenutog-mu-žanrovski čistokrvni filmovi!
E, sad, da je bilo malo više ovdašnjih uzora, verovatno bi i ovo bio bolji film. A, začuđujuće je čak koliko je u nekim segmentima i više nego dobar. Pa, ajmo redom - prvo fotografija! Jasna, odlična, upozoravajuća, čak i ona "podvodna", više nego provokativna. Zatim, tu je i atmosfera! Tokom celog trajanja filma, ona je "na vrhuncu", ne dozvoljavajući filmu da upadne u stereotip dosade...
Dakle, tri veoma važna faktora, ako se tome doda i gluma, pre svih Dragana Mićanovića, a potom i Kristine Klib, pa čak i legendarnog Franka Nera, uz žaljenje što mu, ipak, nije dodeljeno malo više vremen. A, isto se odnosi i na Mikija Krstovića...
Svi oni, đuture, mogu i da zasene slabosti ostalih, čiji likovi nekako i nisu dovedeni do stvaralačke katarze, možda i manjkavostima scenarističke razrade...
E, sad, ono što se da zameriti filmu jeste možda i suviše olako ispuštena šansa da se neke scenarističke "rupe" popune mnogo jačim rešenjima. Tu, pre svega, mislim, na puteve koji su mogli da vode ka mnogo "iskorišćenijoj" priči o poludelom poručniku (ofivciru?, kapetanu?) bivše JNA, koji sada vreme provodi hraneći leševima misterioznu morsku sirenu. Uostalom, kao i sama "podpriča" o toj istoj sireni, koja je tu tek tako da kasapi, čas nestala ćerka Franka Nera, a čas nije... Trebalo je sve natenane objasniti...
U svakom slučaju, gotovo kamerni mizanscen straha, na kome se odvija priča (ostrvo Mamula), predstavljao je valjanu inspiraciju najvatrenijim ljubiteljima žanra. Da se zagazilo malo dublje u svu tu vodu, mogao se dobiti film namenjen i mnogo širim krugovima publike...
Čekajući sledeći...
Đorđe Mijušković