Dečaci iz Ulice Marksa i Engelsa

Režija: Nikola Vukčević

Uloge: Momčilo Otašević, Goran Bogdan, Ana Sofrenović, Branka Stanić, Branimir Popović, Nebojša Glogovac, Filip Đuretić, Emir Hadžihafisbegović, Petar Božović, a specijalni gosti su poznati muzičari Damir Urban i Nenad Knežević Knez

Postoji zamešateljstvo po pitanju toga da li je ovo domaći film. Ali, ne postoji nikakvo po pitanju toga da je ovo - veoma dobar film!

Film koji se pojavio u istoj godini kad i "Mali Budo", a koji je napravio priličnu pometnju u srpskim bioskopima. Da li će i ovaj uspeti nešto slično da uradi, ostaje da se vidi. A, iako potpuno drugačijeg žanra, ima predispozicija da ostane za dugo spominjanje...

Dječaci u sebi imaju dosta karakteristika nekoliko različitih žanrova, od akcionog filma, trilera, pa do tinejdžerskog i konačno, prave društvene drame. Naravno, prvenstveno ovo jeste "angažovan" film, koji na vešt i prijemčiv način progovara o tananostima ljudske duše, koja življaše tamo negde u rasponu od 1990-tih do 2010-tih tranzicijskih balkanskih godina...

Jer, Stankov i Vojov otac ubijen je, jer je, kao trener, odbio da učestvuje u jednoj košarkaškoj nameštaljci. Stanko je svedok ubistva, i kao najstariji sin, u zemlji crnogorskoj, zna što mu je činiti - mora da osveti svoju krv. Lokalni tajkun, vlasnik kluba, dobija obaveštenje od Stankove majke šta mu se sprema...

Dalje prepričavanje filma, moglo bi da se smatra kaznjivim delom, pošto je priča tako koncipirana da do kraja bude nepredvidiva. To je i jedna od najvećih vrlina ovog filma, pedatno i predano urađen scenario, bez ikakvih makar i krajičkom oka vidljivijih rupica. A, to je prilična retkost u "domaćem" filmu, pogotovo poslednjih godina! Sva ova "težina" možda je i razumljivija kada se uzme u obzir da je film nastao po motivima pozorišne drame "Instant", čiji je autor Đorđe Milosavljević. A, na taj način, kažem ja, bačena je i rukavica ostalim domaćim sineastama koja nameće možda i krucijalno pitanje - zašto za svoje filmove ne odaberete neke od priznatih drama ovdašnjih savremenika, koji su potvrdu umetničke vrednosti već dobili na daskama koje život znače?

Naravno, prilikom konačne ocene filma treba uzeti u obzir i ubedljivo odglumljene sve likove, kako od strane "nekih novih klinaca" (ili, bar onih koje srpska kinematografija nije imala priliku skoro uopšte da gleda), pa do "doajena" glumišta, poput Petra Božovića, pa i Nebojše Glogovca i Ane Sofrenović. Zaista je uzbudljivo relaksirajuće da se gleda koliko su svi likovi dobro iznijansirani, i kolko su svi oni značajni za ukupan utisak o delu koje predstavljaju.

Zaključak: Ako ste voleli Malog Budu, vreme je za nešto "teže". A, opet "pitko". Ne verujem da postoji neko ko može da odbaci ovaj film. Samo treba znati pre odlaska u bioskop da su Crnogorci ovaj put napravili Budinu suprotnost, i da se ovde nećete smejati njima/sebi, već ćete se prepustiti emocijama jedne, pa, možda čak i opore priče o nama samima. Ma koliko da su nas sve te ulice i granice razdvojile, ljudi smo isti, zar ne?

Đorđe Mijušković