Branio sam Mladu Bosnu

Ovo je film koji je, pre svega, trebalo da režira Oliver Ston! Zašto? Pa, zbog JFK. Jer, nekako u Koljevićevoj izvedbi, Nikola Rakočević nije baš Kevin Kostner, a mogao je da bude. I, mada filmska istraga o ubistvu Džona Kenedija traje tri sata, nekako je mnogo dinamičnija od filmske istrage o ubistvu Franca Ferdinanda, mada i ova traje celih dva i po sata...

Dakle, šta bi uradio Oliver?

Prvo, pravljenje filma o atentatu na jednog od najkontroverznijih ubistava poglavara jedne zemlje u novijoj svetskoj istoriji, a neprikazivanje istog (atentata) nije baš najfilmičnije moguće rešenje. Mnogo više neposredne akcije ima, recimo u Bulajevićevom "Sarajevski atentat", snimljenom pre četrdesetak godina. Ako se i kaže da je Koljevićeva namera bila da prikaže unutarnju patnju neposrednih aktera ovih doživljaja, svesno minimizirajući do neprepoznatljivosti neposredni akcioni dramaturški momenat, onda ostaje pitanje zašto bar nije na tome više insistirao, čineći bar neke od mnoštva likova upečatljivijim nego što to traži prosečna televizijska drama?

Jer, priča o atentatu koji su, prema Koljeviću, izvršili "neki novi klinci", bez ikakve političke pozadine, smela je tvrdnja, koje se čak ni Kevin Kostner ne bi usudio da tako jasno iznese, iako su kroz njegove ruke prošli dokazi, sumnje i aluzije i o CIA, i o Kubi, i Rusima i ko-zna-sve-kome. A, Koljević samo u jednom trenutku ovde stidljivo nagoveštava da bi u celu aferu mogli da budu upleteni i Masoni, da bi još iznenadnije cela priča o tome nestala uz filma, ostavljajući prilično zbunjenog Irfana Mensura u ulozi advokata odbrane koji je tu teoriju i razvio!?

I, uopšte, ima dosta tih puteva i "stranputica", kojim je film mogao da ide, ali nije... Zašto? Zbog političke korektnosti? Pa je čak i kazamat u kome su Gavrilo i drugovi mu brutalno mučeni, predstavljen skoro kao neka vrsta letovališta. u kome se tek povremeno "čuje" o "strašnim batinama" koje oni tamo trpe, ali su zato svi uredno skockani, umiveni i doterani kada se pojave, recimo, pred istražnim sudijom. Skorceze, gospodo! "Poslednje Hristovo iskušenje", recimo...

Bilo bi interesantno videti kakav bi film na ovu zadatu temu napravio jedan Mihalkov, ili čak, Kusturica. Znam, nije bilo para, stari, dobri izgovor, koji uvek pali...

Što se mene tiče, Gavrilo Princip, kao jedna od možda i najvećih enigmi srpske istorije, osta nepročitan...

A, bila je to izuzetna prilika da se postave neka izuzetno važna pitanja za trenutak u kome živimo. Ako već odgovora nema...

Đorđe Mijušković