Bićemo prvaci sveta

Scenario: Nebojša Romčević, saradnja: Gordan Mihić i Ognjen Sviličić, a ideja Zvonimir Šimunec

Uloge: Strahinja Blažić, Miloš Biković, Aleksandar Radojičić, Marko Janketić, Leon Lučev, Sergej Trifunović, Iva Babić, Nebojša Dugalić,  Nina Janković, Tamara Dragičević,  Stefan Kapičić, Jure Henigman, Radovan Vujović, Toni Mihajlovski 

Šta je problem ovog filma? Osnovni - mogao je da bude mnogo, mnogo bolji! Jer, ekipa koja ga je radila, imala je pred sobom uzor u fenomenu "Montevideo", kako filmovima, tako i seriji. Nažalost, nisu poslušali pobednički instikt, i napravili "nešto slično, a, ipak, dovoljno drukčije", već su nam prezentovali proizvod koji je na nivou doku-drame mnogo više nego igranog filmskog blokbastera. Zašto je to tako?

Pre svega, ostaje utisak da se nije dovoljno poradilo na emotivnim dramaturškim nijansama, pa se gledalac, nekako, nedovoljno poistovećuje sa glavnim likovima. A, priča o četvorici drugara, "rodonačelnika" košarke u Srba, morala je da nosi mnogo jaču nijansu emotivnosti, nego što imali doživljaji Tirketa i Moše. U krajnjem slučaju, ovde je reč o četvorici, pa su njihove lične priče morale da imaju i više scenarističkih izazova, nego što su ih ova dvojica imala u "Montevideu". Ali, nekako, veoma malo saznajemo o ličnostima Bore Stankovića, Nebojše Popovića, Radomira Šapera i Ace Nikolića, njihovim strahovima, emocijama, ljubavima i političkim izazovima življenja u tvorevini zvanoj Jugoslavija, u vremenu i godinama koje su "pojeli skakavci". Umesto toga, gotovo hronološki, a čak i bez mnogo snimateljskih bravura, pobrojani su određeni periodi u njihovim životima, ostavljajući utisak da se moglo i mnogo energičnije, pa ako hoćete i erotičnije da se pristupi celoj stvari.

Filmova i serija o drugarstvu, pa čak i tom "četvorostrukom", bilo je dosta u istoriji kinematografije. Čak i naše. Ako već nisu hteli da idu stopama koje su utabali "Američki grafiti" ili "Četiri mangupa" iz 1979. godine za koji je scenarista Užičanin Stiv Tešić čak dobio i "Oskara", mogli su onim iz "Grlom u jagode" i "Jagode u grlu", pa preko "Bal na vodi", "Šest dana juna"... U svim njima veoma su potencirani odnosi između drugara, koji su, neretko, dolazili i u međusobne sukobe. Ovde toga nema, manje-više, sve je linearno i suviše predvidljivo za one koji bar malo poznaju tematiku. U tome ne pomažu ni ostali likovi u filmu, bilo istorijski koji se pojavljuju, kao na primer Dedijer ili Tito, ili oni "izmišljeni" kao major Štukalo koji bdije nad košarkašima celo trajanje filma i čak ima moć da prekine televizijski prenos presudne košarkaške utakmice u borbi za zlatnu medalju koju igramo protiv Amerikanaca na Svetskom prvenstvu 1970 godine - zato što mi gubimo??? O ženskim likovima u filmu da i ne govorimo, jer tek oni nemaju neko bitnije opravdanje zašto se uopšte pojavljuju...

I, ima toga dosta još što je moglo bolje. Nije baš jasno ni kako to Sergej Trifunović može da glumi Ranka Žeravicu, koji je bio učenik Ace Nikolića, a lik proslavljenog trenera tumači Marko Janketić, koji je od Sergeja mlađi više od decenije? Vremenski paradoks???

Ipak, generalno gledano, ovo jeste film koji "neke nove klince" može da inspiriše na igranje košarke. I postizanje sportskih uspeha koje su neke pređašnje generacije imale. Ako je to bio osnovni naum autora "Bićemo prvaci sveta", onda je to - OK, Možda će sve biti mnogo razigranije u najavljenoj televizijskoj seriji. Jer, mi jesmo zemlja finti, čarolija i onog čuvenog sistema Žeravicinog sportsko-filosofskog sistema "Run & Gun" ("Trči i pucaj"). Šteta da se ta naša "posebnost" ne objasni malo dirljivije i drčnije...

Đorđe Mijušković