14. GoetheFest 2025.

"Izuzetak u svakom smislu – ova godina. U vremenu kada buka spolja i nemir iznutra oblikuju naše živote, prelazak iz jeseni u zimu sa filmskim programom bio je teška, ali neophodna odluka. Ukratko, radilo se o odanosti.

Pitali smo se šta znači „buka“ u vremenu u kome živimo? Ona spoljna – u političkim tenzijama, društvenim podelama, represiji, manipulacijama, svakodnevnoj jurnjavi – ili unutrašnja, sa dilemama, željom za pravednijim društvom i nemirima? Pod motom „Previranja iznutra – šumovi spolja / Innere Tubulenzen – äußerer Lärm“, 14. GoetheFEST kroz sedam savremenih filmova istražuje tenzije između unutrašnjih impulsa i spoljašnjih poruka. Filmovi ovogodišnjeg programa osvetljavaju lične borbe, društvene konflikte i tihe pobune koje odzvanjaju u savremenom svetu. Od istorijskih prekretnica do intimnih drama, od komedije do psihološkog trilera, nameće se pitanje: da li je moguće živeti mirno u svetu koji ne prestaje da bruji?

U središtu većine filmova ovogodišnjeg izbora su mladi protagonisti. Pobunjeni, suočeni sa nasiljem, sa sistemima moći i sopstvenim strahovima. Uz njih se možemo odučiti, odbaciti otupljenost i setiti onoga što smo nekada znali, ali smo zaboravili.

Festival otvara film „Keln ’75.“ reditelja Ida Fluka, drama sa muzičkom pozadinom – biopik o Veri Brandes, tinejdžerki koja se sasvim slučajno našla u, u to vreme u muškom domenu: organizaciji koncerata. U očima toksičnog oca, koji svet deli na dobitnike i gubitnike, ona je najveće razočaranje. A zapravo je angažovana, strastvena, sposobna i puna poleta. Da ne kažemo: pobune.

Istinita priča o aktivnostima koje su dovele do legendarnog koncerta Kita Džereta u Kelnu 1975. – događaja koji je postavio temelje slobodne solističke improvizacije. Solo-album sa tog koncerta prodat je u više od četiri miliona primeraka i postao jedan od najprodavanijih džez albuma svih vremena.

Ovaj izuzetno napisan, pametno režiran i sjajno odigran film, međutim – nije o njemu. Već o njoj.

Kao što je Vera Brandes verovala u moć muzike, grupa mladih u sledećem filmu veruje u moć igre i zajedništva. Film „Pobednice“ rediteljke Solin Jusef je coming-of-age priča smeštena u problematičnu berlinsku školu, u kojoj se fudbalski tim devojčica suočava sa društvenim, kulturnim i ličnim izazovima. U fokusu je Mona, kurdska Sirijka, koja izbegavši rat dolazi u atmosferu svakodnevnog mobinga u školi i borbe da bude prihvaćena.

Film ne nudi jednostavne odgovore. Umesto toga, kroz autentične emotivne momente, dinamičnu glumu mladog ansambla i svež pripovedački stil, otvara prostor za pitanja: šta znači pobediti? Ko su pobednici kada pravila nisu ista za sve?

„Pobednice“ ne govori o trofejima, već o unutrašnjim pobedama. O tihoj snazi da se istraje i da se pripada.

Šta se događa kada želja da pripadaš naiđe na zidove moći ili pak nemoći? „Nestrpljivo srce“, reditelja Laura Kresa, adaptacija je romana Štefana Cvajga iz 1938. godine, koja nas vodi kroz ponore ljudske nesigurnosti, nemoći i moralne dileme. Edit, ćerka imućnog i uticajnog čoveka, strada u nesreći i završava u invalidskim kolicima. Isak, mladi oficir, pokušava da bude progresivan, ali ne uspeva da komunicira ravnopravno – ni sa njom, ni sa sobom.

Film ne nudi heroje. Ogoljava klopke moći, očekivanja, sažaljenja i neizgovorenih emocija. Ova snažna drama, smeštena u prostoru između želje da se pomogne i nagona da se pobegne, osvojila je tri nagrade Maks Ofils: za najbolji film, najbolju mladu glumicu i najboljeg mladog glumca.

Sniman sa ograničenim budžetom, kao diplomski rad, film donosi izuzetnu bliskost kamere i secira detalje kompleksnih međuljudskih odnosa. U tom mikrosvetu, „Nestrpljivo srce“ postaje studija o tišini, o pogledima, o rukama koje ne znaju da li smeju da dodirnu.

Izuzetan film o raskoraku između unutrašnjih previranja i spoljašnje pristojnosti.

Dok Kres secira tišinu između pogleda, rediteljka Petra Volpe nas u filmu „Noćna smena“ baca u vrtlog zvukova, alarma i hitnih odluka. Po mišljenju mnogih, to je bio najintenzivniji film ovogodišnjeg Berlinala. Drama smeštena u švajcarsku bolnicu, u kojoj pratimo emocionalni triler sa medicinskom sestrom u središtu. Kamera, neretko iz ruke, prati glavnu junakinju kroz sterilne hodnike, sobe, liftove – od pacijenta do pacijenta – i tera nas da pitamo : da li će se iako razvučen do pucanja, njen nervni sistem pokidati.

U današnje vreme u kome se demografska piramida prevrnula, u kome su društva sve starija, a sistem nege sve tanji, film nas uvlači u svet u kojem je empatija osnovna valuta, a vreme najskuplji resurs. Okružena ljudima različitih karaktera u nevolji, pod pritiskom protoka minuta, ona nema vremena za sve – a sve zavisi od nje.

„Noćna smena“ je film o očima i rukama. O pogledima koji traže utehu, o veštim pokretima koji donose olakšanje. O prioritetima koji se menjaju iz sekunde u sekundu. O apsolutnoj disciplini i neumornoj posvećenosti.

Leoni Beneš, koju pamtimo iz filma „Zbornica“, ponovo briljira u ulozi koja ne traži spektakl, već istinu. U 90 minuta, majstorski spakovana smena, za koju se stiče utisak da je pratimo u realnom vremenu. I pitanje: koliko imamo kapaciteta da brinemo – o drugima, i o sebi?

Film „Karla“, rediteljke Kristine Turnaces, jedan je od onih koji ne ostavljaju na miru – ne zato što viče, baš zato što šapuće. Snimiti film o zlostavljanju iz perspektive deteta, i to u posleratnoj Nemačkoj, zahteva izuzetnu suptilnost. Dvanaestogodišnja Karla izgovara samo ono što može, a to je tako malo. Sve ostalo ostaje u vazduhu, u pogledima, naznakama.

Film ne koristi eksplicitnost, već pažljivo posmatranje, psihološku dubinu i simboliku. Sudski sistem nije prikazan kao neprijatelj, već kao nemoćan aparat pred traumom koju ne zna da obradi. Rajner Bok igra sudiju koji nije ni heroj ni čudovište, samo čovek koji pokušava da se snađe u situaciji, u kojoj se uprkos ogromnom iskustvu, prvi put našao.

Dvanaestogodišnja Elize Krips, u ulozi Karle, nosi film bez velikih gestova, ali sa ljutnjom, strahom i odlučnošću u svakom pogledu. Kamera je gotovo dokumentaristička, ton izražava emocije tamo gde reči ne mogu.

Dva paralelna sveta – svet traume i svet snova – prepliću se kroz psihološke flashback-ove, dok svetlo, koje je negde uvek upaljeno, ogledala i zvuk muve kao lajtmotiv, postaju metafore suočavanja i svedočenja.

„Karla“ je film koji ne opterećuje, već osvešćuje. Film koji uspeva filmskim jezikom da kaže neizrecivo, jer čini da ga osećamo. Snažan autorski glas koji podvlači ono što odzvanja od kada je to Žizel Peliko tako jasno definisala: sram mora da promeni stranu.

„Dve za jednu“, komedija Natje Brunkhorst, donosi nežnu i duhovitu bajku o novcu, tranziciji i pripadnosti. Smešten u Saksoniju 1990. godine, u poslednjim danima DDR-a, film prati troje prijatelja u komplikovanom ljubavnom trouglu – i još komplikovanijem ekonomskom eksperimentu.

Oslonjen na istinite događaje, film kombinuje žanrove porodične drame, komedije, trilera, pa čak i kabaretskog apsurda. Saznanje da je u tunelu uskladišten stari novac DDR-a pokreće pitanja: da li novac čini srećnim? Da li pripadnost ima cenu? Da li kapitalizam stiže kao spas – ili kao sledeći sistem koji treba srušiti?

Natja Brunkhorst, poznata po ulozi Kristijane F u filmu „Mi deca s kolodvora Zoo“, ovog puta kao rediteljka okuplja glumačku ekipu odraslu u DDR-u – Sandru Hiler, Petera Kurta, Ronalda Zerfelda, Maksa Rimelta – i gradi svet u kome se priča o stvaranju monetarne unije pretvara u letnju bajku. Uz kanadski folk soundtrack, filozofira se o kapitalizmu, zajedništvu i vrednostima.

„Dve za jednu“ je film o pogledu u budućnost, o moralu, koji drsko, ali bezbolno, uz lakoću francuskog filma i humor britanskog, postavlja svevremeno pitanje: čemu težiti?

Festival zatvara Julian Radlmaier, autor koji je već osvojio beogradsku publiku filmom „Krvopije“ (GoetheFEST 2021), a sada nam se vraća sa filmom „Fantomi jula“, koji spaja političku ironiju, romantičnu čežnju i grotesku. Radnja je smeštena u Zangerhauzenu, gradu ruža i bivših rudarskih kompleksa, u kojem se prepliću tri letnje priče o usamljenosti i potrazi za smislom. U središtu su Ursula, konobarica iz Istočne Nemačke, i Neda, iranska YouTuberka – dve žene koje, svaka na svoj način, pokušavaju da pronađu vezu u svetu koji se raspada.

Radlmaier ostaje dosledan svom stilu: precizno stilizovan, ironičan, ali emotivno rezonantan, njegov film koristi humor kao sredstvo za razotkrivanje društvenih paradoksa. Čežnja, kao ambivalentni koncept – od Novalisovog „plavog cveta“ do savremenih migracionih iskustava – provlači se kroz dijaloge i vizuelne simbole. Snimljen na 16mm, film odiše poetskim kadrovima i atmosferom koja balansira između realnog i utopijskog.

„Fantomi jula“, istovremeno komedija i politička bajka, nas podseća da lepota i ironija mogu koegzistirati čak i u svetu punom pukotina.

GoetheFEST je festival za publiku. Mesto susreta, razmene i zajedničkog gledanja filmova u bioskopu. Pozivamo vas da zajedno, dok gledamo filmove, zaustavimo i unutrašnje i spoljašnje pritiske i šumove. Da se možda prepoznamo u drugima. Da posle toga pažljivo osluškujemo. I, da se uvek iznova podsećamo da je umetnost prostor u kome se ne sme ćutati.

Kao i prethodnih godina, filmovi na GoetheFEST-u se ne završavaju odjavnom špicom. Nastavljaju se razgovorom sa sobom i/ili drugima ispred bioskopa. Dobro nam došli."