Hičkok

Režija: Sacha Gervasi

Uloge: Anthony Hopkins, Helen Mirren, Scarlett Johansson, James D’Arcy, Jessica Biel, Michael Stuhlbarg, Danny Huston, Tony Collette, Michael Wincott, Richard Portnow, Kurtwood Smith...

Kad u slično vreme pogledaš DVA filma o Hičkoku, ovaj sa prezimenom u naslovu i The Girl u HBO produkciji, pa onda skapiraš da je potonji objasnio kandidatu za tamo neke Oskare kako se pravi film na istu zadatu temu - kakva razlika u kvalitetu, TV film The Girl nekoliko je svetlosnih godina ispred, i onda nešto nije u redu, ili možda i jeste, ko će ga znati...  

Iako nazamislivo uz lik i delo Entonija Hopkinsa, izgleda kao da mu je inspiracija za ovu ulogu bila duga tradicija američkog vodvilja, sa sve predimenzionisanim i napadno fejk stomakom, držeći nas svo vreme u iščekivanju trenutaka kada će palčevima zategnuti tregere, pucnuti njima i zastepovati. Dobro je da ipak nije baš dotle stigao u karikaturnoj imitaciji, ali sasvim blizu jeste. Epoha iz vremena snimanja Psiha dočarana je prilično isilovano i prenametljivo, skroz površno kao što su i likovi po kojima nije ni zagrebano ispod šminke.

Bez sumnje osećaju jako doprinosi i to što Hičkok u ovoj kreaciji podseća na Frankenštajna skrpljenog od gornje polovine glave Hanibala Lektora i donjeg dela nekog debelog lika koga je kanibal doručkovao do pola, pa prilepio na sebe. I, da, uz potpuno suvišne scene kojima je neko izgleda naknadno pokušavao da izvuče malo duše iz likova, ubacujući, kao, pravog ubicu po čijim je nedelima napisan Psiho, a bio inspiracija i za, zamislite - Kad jaganjci utihnu (ima tu neka tajna veza...)

A, stari filmski mag upravo je materijal za mnogo dublju psihološhu dramu, priču kakvu nam je ponudio pomenuti The Girl, u čemu je, za razliku od Hopkinsa, uspeo Tobi Džons slojevito igrajući se Hičkokovom opsesivnošću nordijskim plavušama (a, ko nije,  jel...) i pigmalionskim primarnim seksualnim fantazijama prema mladom ženskom telu, snu svakog matorca, igre dominatora i podanice, i najsurovim osvetama za neuzvraćenu naklonost. Ovog puta na setu filma Ptice snimljenog odmah nakon Psiha, i sa novom plavušom za odstrel - Tipi Hedren. Plus mnogo finije dočarani period, prateća muzika i atmosfera...

I pored ova dva filma, Hič se sigurno tamo negde u zoni sumraka samo smeška, ostajući ono što je najviše i voleo - zagonetna misterija!

Petar Čubelić