Zajedno

REDITELJSKO - SCENARISTIČKA EKSPLIKACIJA: Potreba za bavljenjem ovakvom filmskom pričom nastala je iz dva razloga. Prvi je moja dugogodišnja fascinacija filmovima koji se bave malim brojem likova, u jednom ili najviše dva prostora i u kojima se iz naizgled običnih okolnosti dolazi do ekstremnih situacija u okviru kojih glavni junaci pokazuju svoju pravu prirodu.

Iako su na prvi pogled potpuno različiti, filmove kao što su PSI OD SLAME Sema Pekinpoa, NEVERNA ŽENA Kloda Šabrola, SAMA U TAMI Terensa Janga, ili recimo NAZOVI M RADI UBISTVA odlikuje zajednička osobina da su to  ekstremno uspešne studije promene ponašanja tzv. “običnih ljudi” u okviru situacija koje su (prenosno ili bukvalno) opasne po njihov život. Navedeni filmovi su i primer kako se u, uslovno rečeno, skromnim produkcionim uslovima može postići vrhunski umetnički rezultat.

Priloženi scenario, predstavlja  pokušaj da se u regionalne kinematografije vrati nešto što bismo uslovno rečeno mogli nazvati savremenim gradjanskim filmom. Duboko uveren da je naša publika prezasićena pričama (filmovima) koji se bave socijalnom tematikom, podzemljem ili pak jalovim i glomaznim istorijskim temama, napisao sam scenario u kome glavne junake pokreću isključivo njihovi unutrašnji porivi a ne društvene okolnosti. Junaci ovog filma su mladi, lepi i obrazovani ljudi koji žive u prijatnom okruženju i spolja gledano nemaju nikakve suštinske egzistencijalne probleme. Ono što ih uvodi u medjusobni konflikt, odnosno ono što je u ovoj priči izvor dramskog sukoba, jesu isključivo njihova osećanja. Ta osećanja, dileme i strahovi, zbog kojih glavni junaci u toku jedne noći pređu put od ravnodušnosti do očaja i emotivne katarze, osnovna su tema ovog filma. Iako socijalni profil glavnih junaka možda nekome može delovati pomalo elitistički, njihova drama je, siguran sam, dovoljno univerzalna da se sa njima mogu identifikovati najrazličitiji slojevi publike.

Ovo je, dakle, film u kome nema narodne muzike, bede, politike i neukusnih šala. Priča se gotovo čitava odvija tokom 24 sata i obiluje nečime što bi se moglo nazvati konstatna emotivna napetost. Cilj mi je bio da kroz situacije, dijalog, studiozno i detaljno skeniram emotivna stanja junaka, sa idejom da primoram publiku da fizički oseti svaku nijansu tegoba kroz koje oni prolaze. Emotivna napetost se, kako se film približava kraju, pretvara u realnu strepnju za sudbinu porodice glavnog junaka, a zatim i za živote svih aktera.

Za razliku od ogromnog dela domaćih filmova koji se nepotrebno i besmisleno završavaju tragično, moj film ima srećan kraj. Osim emotivne katarze koju će, nadam se, osetiti svaki gledalac, ovaj film nudi i jedan vrhunski ideal, a to je nada.

Dijalozi u filmu osmišjeni su tako da budu sažeti, moderni i lako izgovorljivi. Najveću teškoću u njihovom pisanju predstavljala je činjenica da se gotovo čitav film dešava u jednom, jedinom danu i da je trebalo kompletnu emotivnu istoriju bračnog para kojom se bavimo prepričati kroz dijalog, a da to ne naruši njegovu uverljivost.

Budući da sam siguran da je eventualna umetnička vrednost filma pre svega posledica kvaliteta scenarija i dobrog i preciznog kastinga (a samim tim i dobre glumačke interpretacije), rediteljski postupak kojim je on realizovan je diskretan i gotovo neprimetan. Pod tim podrazumevam da u filmu, nadam se, nema ni traga od bilo kakvih samodopadnih rediteljskih egzibicija koje bi omele praćenje priče. Jedini prepoznatljivi i specifični elementi u rediteljskom postupku su diskretno korišćenje kamere na faru u cilju tečnog praćenja mizanscena glavnih junaka, kao i dosledno i precizno korišćenje uske optike, odnosno teleobjektiva kao izražajnog sredstva, kojim se, na jednom suptilnom nivou, kod publike izaziva osećaj da gledajući fim ulazi u duboku emotivnu i duhovnu intimu glavnih junaka.

Mladen Matičević (1965.) je diplomirao na FDU u Beogradu (odsek za film i TV režiju). Režirao je više od 20 dokumentarnih filmova. Najpoznatiji su mu dugometražni dokumentarni filmovi: GETO-TAJNI ŽIVOT GRADA (1996.) koji je sa uspehom prikazan na mnogim svetskim filmskim festivalima, među kojima je, London International Film Festival's New European Cinema selekcija; KAKO POSTATI HEROJ (2007.) koji je učestvovao na Joris Ivens takmičenju (selekcija dugometražnih dokumentarnih filmova) na IDFA 2007. RUN FOR LIFE (2010.) koji je osvojio Movies That Matter nagradu na 7th ZagrebDox festivalu i pobedio na BelDox festivalu u Beogradu 2011. Takođe je režirao TV seriju Neki Novi Klinci (2003.) i dva dugomeražna igrana filma JEDAN NA JEDAN (2002.) nagrađen kao najbolji srpski film te godine od strane FIPRESCI Srbija i ZAJEDNO (2011).

Aleksandar Srećković Kubura – Uroš: Rođen 30.04.1973. u Beogradu. Odrastao u Kraljevu. 1991.god. diplomirao na srednjoj matematičkoj školi i srednjoj muzičkoj školi odsek violončelo. Iste godine postaje redovan student na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu, odsek gluma. Prvu profesionalnu ulogu imao 1993.god. u Narodnom Pozorištu u Beogradu. 2001.god. postaje stalni član Drame Narodnog Pozorišta u Beogradu. Igrao u svim pozorištima u Beogradu. Najzapaženije uloge su mu u predstavama San letnje noći, Romeo i Julija, Saloma i filmovima Točkovi, Paket aranžman, Montevideo i druge.

Milica Zarić – Marija rođena je u Beogradu. Diplomirala glumu u klasi profesora Radeta Markovića na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu 2000.god. kao stipendista British speaking uniona završila Royal National Theatre Studio u Londonu 2001.god. Stalni je član Beogradskog dramskog Pozorišta od 2000.god. gde je odigrala više od 20 uloga. Neke od njenih pozorišnih i filmskih uloga su u delima Galeb, Ožalošćena porodica, San letnje noći, Kordon, Skoro sasvim obična priča.

Branimir Popović – Marko rođen je 1967. godine u Podgorici. Pored zapaženih pozorišnih uloga u predstavama Gorski vijenac, Princeza Ksenija od Crne Gore i Zločin i Kazna, Branimir se istakao i u filmovima Stršljen, U ime oca i sina. Pored zapažene glumačke karijere, Popović je bio i ministar kulture Crne Gore, a trenutno je direktor Crnogorskog Narodnog Pozorišta.
 

Više nego osveženje! Da ima sreće, ovo bi bio domaći kandidat za Oskara ili neku sličnu prestižnu esnafsku nagradu. Pa, iako ga/je ne dobije, bar smo se imali s nečemu po svetu podičiti...

Triler u maniru, recimo, francuskog film-noir. Jednostavan, bez preterane pucnjave i zombificiranih specijalnih efekata. Topla, ljudska priča, kakva može da se deši i u vašem komšiluku, ma gde da se na kugli Zemaljskoj nalazite. 

I, jedan od filmova koji bi bilo greh prepričati, jel svaki novi kadar donosi novu šansu za razrešenje.

Smernica kako može da se snimi dobar film, a da se ne potroši brdo nemuštih para iz ko-zna-kakvih budžeta. Malo glumaca, malo i enterijera, gotovo bez eksterijera - snažna ljudska drama koja, pažljivo iznijansiranih likova, ko-zna-zbog-čega autora ovih redova asocira na "Mačku na usijanom limenom krovu", mada po radnji i nema dodirnih tačaka sa ovim filmskim remek-delom, po romanu Tenesi Vilijamsa.

Bravo! Požurite svi vi divni kreativni ljudi u bioskope, gde se tamo neki nekad obećavajući književnik bori da sačuva svoju porodicu pred tajfunom zvanim ženin mu švaler-tajkun. I, mako to zvučalo možda nategnuto - ovo je priča o tome koliko svima nama malo fali da se vratimo onome što nas je nekada krasilo - ljudskosti! Ma s koje strane poimanja dobrote da se nalazimo.

Prosvetljenje...

Đorđe Mijušković